О књизи: 1986 / Јаков Петрович Полонски (1819–1898) - диван текстописац, који у највећој мери поседује оно што је Белински у чланку о њему назвао “ чисти елемент поезије“. Његово дело је одражавало историју целокупне руске класичне поезије 19. века: Полонски је млађи савременик Жуковског, а старији савременик Јаков Петрович Полонски је, такорећи, жива историја руске поезије 19. века. Његово дело је својим ивицама захватило целокупну класичну руску поезију: први песнички експерименти средњошколца Полонског добили су одобрење Жуковског, а истовремено је име Полонског још увек било живо песничко име када је Блок почео да пише, за кога је поезија Полонског била „један од главних књижевних утицаја”. Међу песницима с краја века, својим духовним и стилским нескладом, Полонски заузима посебно место – његова лирика је оличавала оно најбоље што је КСИКС век дао поезији: недељиву целовитост и дубину садржаја, слободу и природност израза, племенитост. и директност, чврста јасноћа идеала Иако је Полонски писао песме, приче и мемоаре (посебно изузетне - о Тургењеву, са њиховом задивљујућом комбинацијом невиности и проницљивости), ипак је он, наравно, пре свега, лирски песник. поседујући у највећој мери оно што је Белински у чланку о њему назвао „чистим елементом поезије”. Можда се то не може рећи ни за кога другог са таквом сигурношћу као за Полонског: ниједна друга улога у животу му није „пристајала“ осим улоге песника. У извесном смислу, Полонски је био центар, тачка пресека многих књижевних, друштвених и личних односа свог времена. Ово место му припада не због обима и моћи његовог песничког генија, не због оштрине и оригиналности његовог друштвеног положаја, већ због посебне, тако својствене само Полонском, песничке одзивности, живог и наизглед неизбежног одговора. на све што се дешава око њега. Органски, „спонтано певајући“ принцип, у комбинацији са сталном спремношћу душе да одговори, ствара, пре свега, оригиналност песничке личности Полонског..